Slobodan Izbor: Prezime, Tradicija i Lični Identitet u Savremenom Braku

Pitanje promene prezimena prilikom udaje jedna je od onih tema koja, naizgled jednostavna, otvara čitav lavirint društvenih normi, ličnih uverenja, istorijskih nasleđa i emotivnih vezanosti. U srži ove debate ne stoji samo procedura u matičnom uredu, već i suštinsko pitanje: kako balansirati između poštovanja tradicije, izražavanja ličnog identiteta i gradnje ravnopravnog partnerskog odnosa? Ovaj tekst nastoji da rasvetli različite perspektive, oslobodeći se sudova, a fokusirajući se na pravo na slobodan i informisan izbor.

Tradicija nasuprot Ličnom Identitetu: Koreni Prakse

Tradicija da žena uzima muževljevo prezime duboko je ukorenjena u patrijarhalnu istoriju gde je žena, ulaskom u brak, prelazila iz očeve pod vlast muževe. Kao što je jedna učesnica diskusije primetila, "žene su se udavale sa 17 godina, nisu se školovale, nisu radile, nisu imale pravo glasa... ta praksa je prosto nešto ostalo iz prošlosti". Prezime je bilo znak vlasništva i materijalne zavisnosti. Danas, međutim, mnoge žene doživljavaju svoje prezime kao sastavni deo svog identiteta, nešto što su nosile ceo život, pod čijim su se imenom školovale, gradile karijere i sticale prijatelje.

Za neke, odricanje od tog prezimena podseća na gubitak dela sebe. "Da nosiš smrdljive čarape godinu dana, bilo bi ti ih žao baciti, a kamoli prezime - deo svih tvojih uspomena, deo tebe", primećuje jedna žena. S druge strane, postoje i one kojima prezime nije nosilo takvo emocionalno značenje ili su jednostavno želele simbolički čin jedinstva, želeći da se cela nova porodica, uključujući i decu, preziva isto. Ključna razlika leži u ličnom doživljaju i vrednostima.

Ravnopravnost: Zašto Uvek Njeno ili Njegovo?

Najžešća tačka neslaganja tiče se samog principa. Ako je brak zajednica jednakih, zašto se podrazumeva da će žena biti ta koja menja prezime? "Pa nebulozno je to da baš žena treba da promeni prezime. Ako smo jednaki, onda ne vidim zašto to isto ne bi važilo i za muškarca", postavlja se retoričko pitanje. Ova jednostranost doživljava se kao simptom dublje neravnoteže. Kao što neko primećuje, na venčanju se mladoženja čak i pita da li uzima ženino prezime, ali "podsmešljivo, već se unapred zna odgovor".

Ideja da muškarac uzme ženino prezime i dalje je u našem društvu gotovo revolucionarna. Iako zakonska mogućnost postoji, društveni pritisak je ogroman. "Meni je fascinantno kako ni jedna žena ni ne razmatra mogućnost da muž uzme njeno prezime", iznenađena je jedna učesnica razgovora. Ova asimetrija jasno pokazuje da jednakost na papiru često nije ista kao jednakost u društvenoj praksi. Borba za pravo da žena zadrži svoje prezime samo je prvi korak; sledeći, mnogo teži, jeste normalizacija ideje da i muškarac može da donese tu žrtvu, ako se tako dogovore.

Pritisak Okoline i "Balkanski Mentalitet"

Lični izbor često se suočava sa nemilosrdnim sudom okoline. Priče o podsmevanju, ispitivanjima, pa čak i otvorenom neodobravanju od strane porodice ili službenika svedoče o tome. "Za mene je to ipak Balkan", konstatuje jedna mlada, podvlačeći kako će uzeti muževljevo prezime uprkos ličnoj spremnosti na drugačiji izbor. Ovaj pritisak može biti suptilan ili izričit, od komentara tetke na svadbi do matičarke koja "koluta očima".

Žene koje odluče da zadrže svoje prezime pripremaju se na dodatne borbе. "Žena danas da bi ostvarila svoja zakonom zagarantovana prava mora da bude hrabra, jaka i istrajna, mora da se suočava sa vređanjima, pritiscima, podsmevanjem...". Suočavanje sa tim pritiskom zahteva samopouzdanje i čvrst stav, ali i podršku partnera. Nažalost, neki muškarci i sami postaju izvor pritiska, koristeći ultimatume. "Znam slučajeve gde je muškarac otvoreno tražio od žene da uzme njegovo ili se neće ženiti", ističe se u diskusiji. Takav odnos, naravno, otvara ozbiljna pitanja o poštovanju i samoj osnovi veze.

Ljubav, Kompromis i Pravi Razlozi

U središtu cele priče trebalo bi da bude dogovor dve odrasle osobe. Razlozi za bilo koju odluku mogu biti raznovrsni i svi su legitimni ako potiču iz iskrenosti, a ne prinude. Neke žene uzimaju muževljevo prezime iz ljubavi i želje za simboličkim jedinstvom. "Ja ću naravno uzeti prezime svog budućeg muža. Smatram da ako se udajem za njega, mi ćemo biti porodica... želim njega da ispoštujem time što ću uzeti njegovo". Za njih, to je romantičan gest, a ne znak pokornosti.

Druge biraju kompromis: dodavanje muževljevog prezimena svom. Ovo rešenje omogućava očuvanje ličnog i profesionalnog identiteta, uz simboličko prihvatanje novog porodičnog statusa. Postoje i parovi koji odlučuju da oboje zadrže svoja prezimena, što postaje sve prihvatljivija opcija. Najvažnije je da odluka bude rezultat dijaloga i uzajamnog poštovanja, a ne slepog poštovanja normi. Kao što jedna učesnica kaže: "Gde je sreće, tu je i dogovora".

Deca i Dilema sa Prezimenom

Pitanje prezimena dece dodatno komplikuje stvar. Zakon u Srbiji dozvoljava da dete nosi prezime oca, majke ili oba roditelja, uz uslov da sva deca istih roditelja imaju isto prezime. Međutim, u praksi se susreću različita tumačenja, a službenici često nisu upoznati sa mogućnostima. Želja da dete nosi i majčino prezime postaje sve češća, posebno kada majka nema muške srodnike ili jednostavno želi da se njeno nasleđe prenese.

Ova odluka takođe može izazvati nesporazume u porodici. Neki muškarci se protive davanju dva prezimena deci, smatrajući da je to komplikovanje, dok drugi to vide kao pravedan čin. "Ja i muž imamo različita prezimena i daću detetu oba jer ne želim da dokazujem izvodima po granicama i aerodromima da sam ja majka svom detetu", objašnjava jedna majka. Opet, sve se svodi na dogovor i spremnost da se prevaziđu ustaljeni obrasci.

Zaključak: Pravo na Izbor kao Najveća Vrednost

Rasprava o prezimenu u braku mnogo je više od formalnosti. To je ogledalo u kome se reflektuju naša društvena dostignuća i zadaci koji su pred nama. Nije bitno da li je nečija odluka da promeni prezime, zadrži ga, doda ili čak predloži partneru da promeni svoje. Bitno je da ta odluka bude slobodna, promišljena i poštovana.

Umesto da osuđujemo one čiji izbor se razlikuje od našeg, možda bismo trebalo da težimo ka društvu u kome niko neće "pocrveneti" kada ga matičar upita za prezime, jer će sve opcije biti podjednako normalne i poštovane. Kao što je jedna od učesnica rekla: "Svako ima pravo na svoj izbor... to je njihov izbor, one su iskoristile svoje pravo". Na kraju, put ka istinskoj ravnopravnosti gradi se od bezbroj takvih malih, ličnih izbora i hrabrosti da se za njih zauzmemo. Tradicija može biti lepa, ali samo ako je živa, prilagodljiva i ako služi ljudima, a ne obrnuto.